АКАДЕМИК МИЛОСАВ БАБОВИЋ ПОВОДОМ ОСАМДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ
АКАДЕМИК МИЛОСАВ БАБОВИЋ
ПОВОДОМ ОСАМДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ
О академику Бабовићу писао је кратку биографију и сјећање на њега наш књижевник Влајко Ћулафић у беранском листу ''Слобода'' од јануара 2003., бр. 859, на стр. 27, који је напиасо : ''... проф. др Милосав Бабовић, редовни члан ЦАНУ, дугогодишњи (једн од најпознатијих) професора Филолошког факултета Београдског универзитета.
Урна са пепелом његових земних остатака почива у породичној гробници у Будимљи у којој је наш чувени слависта рођен 14. децембра 1921. године. Милосав Бабовић, ђак Беранске гимназије, уписник Правног факултета у Београду (1940), учесник НОП-а, њемачки заробљеник у солунском логору ''Павло Мелас'', потом борац Четврте пролетерске, руководилац у СКОЈ-у и Агитпропу, послије рата преписао се на Филозофски факултету у Београду, на њему дипломи-рао 1950. А докторирао (''Достојевски код Срба'') 1958. године.
Осим на славистичкој катедри Филолошког факултета у Београду, Милосав Бабовић је, повремено, био предавач на великом броју универзитета у земљи и иностранству, организатор и учесник бројних домаћих и међународних научних скупова и конгреса, преводилац и приређивач дјела руске књижевности, члан стручних тијела и добитник великог броја високих признања и почасти, међу којима и: Повеље почасног члана Славистичког друштва Србије, Дипломе и сребрне плакете Матице српске, Дипломе и сребрне плакете Коларчевог народног универзитета, Грамате Савеза писаца СССР-а, Пушкинове медаље, Награде ''Максим Горки'', почасни доктор Московског универзитета ''Ломоносов'', те и награде СО Беране ''21 јул''. За ванредног члана ЦАНУ изабране је 1988. а за редовног 1991. године.
Плод вишедеценијског научног и преводилачког рада Милосава Бабовића је десетак књижевно-историјских и књижевно-критичких књига, око двјеста публикованих студија и чланака, неколико десетина превода дјела руских књижевних класика, као и веома значајни радови о српској књижевности насталој на тлу Црне Горе, о њеним најрепрезентативнијим представницима: Његошу, Љубиши, Марку Миљанову, Михаилу Лалићу... међу којима посебан значај, рекло би се има његова студија Поетика ''Горског вијенца'' коју је ЦАНУ објавила у години Бабовићеве смрти (1997). Ни најкраће подсјећање на Милосава Бабовића у завичају, бар не би смјело да ''прође'' а да се, са захвалношћу , не истакне његов ангажман на писању и објављивању ''Споменице Беранске гимназије'' (1993.) на којој је, као уредник, са једним бројем чланова редакције ''Споменице'', радио са завичајним жаром, марљивошћу доброг ђака ове школе и искрено дубоког пошто-ваоца сјени њених, односно његових, врлих професора од прије седам деценија. А, ту школу, Беранску гимназију (данас Гимназију ''Панто Малишић''), не заборавља ни његова породица, супруга Стојанка прије свега, па је, примјера ради, на петогодишњицу Милосављеве смрти, а поводом Дана школе (6.новембар), школској библиотеци поклонила комплет књига. Преводилачким и књижевно-аналитичким радом, Милосав Бабовић је приближивао и осавремењивао давне ријечи и мисли и, тиме, значаки, с ерудицијом и запажањима својственим само изузетним, указивао на њихову свевремену трајност и свјежину. Због свега на шта, у сфери умног и искуственог, асоцира његов помен, с интелектуалним нестрпљењем, и жеђ, очекује се и појава мемоара академика Милосава Бабовића, на чијој се припреми за штампу, према нашим сазнањима, увелико ради''.
СЛОБОДА ЉУДСКОГ ИЗБОРА
''И кад смо бивали надвладани, бранили смо се не штедећи животе'', каже у разговору за наш специјални прилог академик Милосав Бабовић.
Храброст Црногораца у Мојковачкој бици, о Божићу 1916, када су Српској војсци и народу штитили и омогућили одступницу пред надмоћнијим неприја-тељем, постала је легенда. О тој бици у историјском и књижевном континуитету, о мотивима Црногораца за борбу, о томе какви бисмо били у неким новим опасностима, разговарамо са професором др Милосавом Бабовићем, историчарем књижевности, чланом Црногорске академије наука и умјетности, преводиоцем Достојевског, Полохова и Леонида Леонова.
Херојство које су Црногорци доказали у Мојковачкој бици било је исказ њихове вишевековне историје, оданости осећању Српства, култу слободе и завету отпора непријатељу. Колико је књижевност (пре свега гусларска песма, и сȃм израз народне традиције и етике) утицала на одлуку црногорских ратника у том судбоносном тренутку?
''Мојковачка битка је величанствен чин Црногорске војске, подвиг којим се може поносити цело Српство, а други народи који цене жртвовање за слободу и братство, могу је помињати као пример. Међутим, праведно је битку сагледати у континуитету наше историје, да не би изгледала изузетна. Јер и када смо бивали надвладани, бранили смо се не штедећи животе. Нису случајно Косовски циклус и култ Обилића поникли у нашој средини. А даље: Његош одаје хвалу Иванбегу Црнојевићу што се ''као лав борио с Турцима'', који су му ''узели пола земље'', тек ''што су је облили крвљу''. На претњу скадарског везира владика Василије Петровић одговара: ''Ми чекамо нашу земљу. Нека наша земља нашу крв попије''. Тако је потом и било. Крв ''змајева'' Баја Пивљанина попила је Вртијељка. Владика Петар Први је са три'четири хиљаде ратника два пута поразио турску силу, на Мартинићима и на Крусима, Чедо Вуковић пише: ''Четири сахата држе се на голи нож. Усне и непца пуцају од жеђи. Владика подвијене браде, да га Турци не уоче, бодри покличем ''Напријед, јатаганаши!...'' Тако је Црна Гора мученички бранила живот и слободу''.
У свести и души народа?
''Карађорђе је побуњеном рајом, одвиклом од војевања, потукао на Иванковцу јаничарске таборе Хафис-паше, који рањен једва умаче у Параћин. А на Мишару Вижд на коњу јуриша у борачком строју! И заслуђио је да му Његош посвети ''Горски вијенац'', са пијететом што је ''дунуо живот српској души''. Хајдук Вељко поручује видинском паши: ''Главу дајем, Крајину не дајем. Грмљавина Синђелићевих буради барута на Чергу одјекнула је и у Европи. Потресен Ћеле-кулом, Ламартин пише. ''Нека Срби сачувају овај споменик. Он ће потомцима говорити којом ценом је плаћена слобода''.
Тако је бивало и у новијој историји. На Вучијем долу Црногорци су сатрли три паше: Селима, Османа и Мухтара. Подвиг се преселио у песму:
''Докле расте перје на соколу,
Причаће се о Вучијем Долу,
За три паше и књаза Николу,
Ђе је Пипер Филиповић Лука,
С Осман паше жива токе свука,
Појасом га око врата веза
И тако га доведе пред кнеза...''
У Балканском рату војници другог позива Моравске дивизије, у јуришу на турске шанчеве пред Битољем, газили су набујалу црну реку певајући: ''Ој, Мораво..'' Величанствени борачки дух Мораваца инспирисао је Шантића за строфе:
''Новембарска студен пробија и реже,
Они само газе и не чују више,
С мтериза турских све теже и теже,
Како пада пљусак од оловне кише,
Посрћу и тону, а високо сврх њи'
Гомила се, вија врана јато тавно,
А ко једна позна молитва још дрхти:
'Ој, Мораво, село моје равно'...''
Таква јунаштва, а њихов број је већи, живе у свести и души народа и кад није школован. Живе као предање и формирају свест о себи , ко смо и чији смо, о лепоти живота у слободи и поносу, и губљењу лепоте у потчињености туђој сили и вољи. Несумњиво су указани фактори утицали на психу и одлуку ратника Мојковачке битке.
Значајно је указати да су историја, предање и песма формирале код нас култ бојске. Мало је народа где је позив војника тако поштован. И са разло-гом: војска је нама била гарант опстанка, свеукупног наслеђа, будућности. Уз то, била је увек и школа. Није случајно настала изрека: ''Кога војска не учини човеком, неће ни бити''. Објашњавајући зашто у Црној Гори није било регу-ларне мобилизације, војвода Гавро Вуковић пише у ''Мемоарима'' да се сваки мушкарац од 17 до 70 љета сматрао војником. ''Оном ко би избјегао војну обавезу ниоје било мјеста међу људима''.
Не наређење већ преклињање?
''Мојковачка битка има једну особеност: није вођена за одбрану своје територије, ни своје државе. Аустријеске трупе биле су надомак Цетиња, а краљ Никола и влада емигрирали у Скадар. Постоји легенда о поруци Николе Пашића Јанку Вукотићу: ''Ако задржите Швабе 24 сата, одужиће се Српству довека'', пресудној да војска прихвати битку. Иначе војницима је било јасно да је рат изгубљен и црногорска држава покорена. Уз то, све се збива пред Божић , и депримиране ратнике вукло кући. У таквим околностима се сердар Јанко обратио војницима поруком за спас српске армије у повлачењу. Његова порука није наређење, већ преклињање, које у Бећировићевој песми гласи:
''Па тако ви Бога и Божића,
И двоглавог орла Немањића,
И тако ви гроба Његошева,
И љутога мача Милошева,
И тако ви Никчевијех рана
И Косова и Видова дана,
И гробова с Кома до Благаја,
И подвига Пивљанина Баја,
И тако ви српскијех гусала,
И тако ве прошлост не губала,
Немојте се бојати јунаци
Ако буду крвави бадњаци...''
Из цитираних стихова је евидентно да песник набраја најважније симболе и светиње свих српских земаља, које обавезују војника да их брани, да зна шта вреди и гинути! Вероватно је све ово, истина не у овако пеотичном, али у неком виду тињало у бићу ратника са Бојне њиве и Брскова и тражило да ''крвав Божић славе на снијегу''. А најузбудљивији је крај Сердарове поруке:
''А ко неће, нагона му није,
Коме опште добро није мило,
Нека иде и срећно му било,
Нека каже када дома дође,
За нас што смо сванули овђе,
Нека нам се не надају кући,
Ми смо пали завјет поштујући
Да бранимо Душаново царство...''
Завршни стихови подсећају на поруку са Термопила Спартанаца Леониде, али је и надмашују поштовањем слободе људског избора; у њима се не помиње закон, који је увек и принуда, већ тражи пристанак ''без нагона''. По томе је величанственија одлука црногорских ратника да 1916., на брскову граду Урошеву, бране Душаново царство!
Да ли је Мојковачка битка достојно представљена у књижевности од 1916. до данашњег дана ?
''Могу рећи само две ствари: прво, постојала је тема у уметности. О њој је Лалић написао песму ''Мојковац'', Ђилас приповетку ''На пушкомет од Мојковца'' и роман ''Црна Гора'', Ђамил Сијарић роман ''Мојковачка битка''. Драго Ђуровић извајао импресивне барељефе Споменика на Тари. Најпознатија је, међутим, гусларска песма ''Мојковачки лав'' Радована Бећировића. Научни скуп ''Мојковачка битка у историји и уметности'' који ће Црногорска академија наука и умјетности одржати ове године, откриће уметничку вредност поменутих, и нових откривених дела. Друго, по мом сазнању, у наведеним остварењима нема сижејних ситуација и сцена равних Ћосићевој слици у ''Времену смрти'' када војвода Мишић, после издавања заповести штабовима, улази у оближњи гај и гологлав, молитвеним тоном говори. ''Творче, ја учиних што ми је у знању и моћи, сад се и Ти побрини за спас овог народа''. Очајнички и трагично, али величанствено.
Увек има јунака! Наш човек је у 20. веку претрпео велике ратне потресе (као, уосталом, и цео свет). Да ли је дух јунака Мојковачке битке очуван и да ли би се у пресудном тренутку опет показао?
''Има разлога и за сумњу и за наду. Наиме, генерације наше омладине изложене су идејним и културнимутицајима, који су патриотизам проглашавали за анахронизам. Некада су гимназисти учили напамет кола и монологе ''Горског вијенца'', ''Кнежеву вечеру'' и ''Мајку Југовића'', „''Старог Вујадина'' и ''Буну на дахије'', Ракићево ''На Газиместану'' и Дучићеве ''Царске сонете''. И није случајно што је апсолутну већину Народноослободилачке војске чинила омладина. Али изгледа да се стрепња за родољубље младог нараштаја код нас понавља, јер и Ракић је полемисао са прекором отаца да је његов нараштај ''захватила западњачка река''. Међутим, управо је том нараштају пало удео да Кумановксом битком освети Косово, а Сливницу – Брегалницом. Дакле, оправдана је и вера да народ овакве историје увек има јунаке и прегаоце. Како другачије објаснити у расулу ЈНА подвиг Тепићев? Тепић је само пример, јер још нисмо сабрали остале. Зато верујем да би у одсудном часу, који не желим, и садашњи момци и девојке казали Отаџбини:
''Ми смо, добра мајко, они што су дали
свагда капљу крви за кап твога млека!''
Јесу ли све страхоте које су се обрушиле на Србе и Црногорце у 20. веку промениле њихов став према животу. Јесмо ли незрело, наивно ушли у две југословенске заједнице, 1918. и 1945.? Да ли се бојите нових сличних ''авантура''?
''Историјске околности и искуства, природно, утичу на формирае и мене менталитета и личности и заједница у односу на друштвени систем, власт, државу. Неопходно је, међутим, имати примерну објективност у оцењивању прошлости. Факат је да су се две Југославије распале. Али треба истаћи, оба пута услед деловања првенствено страних фактора и ратних дејстава.
Ваша ''бојазан'' није оправдана за дуго. После дожовљене ерупције мржње, толико гробаља, згаришта, злочина, егзодуса, ко би се усудио да предложи нову ''авантуру''? Наравно, ово не важи заувек. Све ране, ако нису смртоносне, зарастају. Али ово питање ће решавати други нараштаји и у друго време.
Желим да нагласим на крају, одговарајући на постављена питања, стално сам се позивао на нашу историју и књижевност, уверен да њихов неспорни ауто-ритет заслужује да им верујемо''.
(Извод из интервјуа листу ''Војска'' бр. 20 од јануара 1996. године а поводом 80-годишњице Мојковачке битке, штампаном у специјалном прилогу под насловом ''Неугасла искра слободарства – чојство и јунаштво Црне Горе''. Разговор за ''Војску'' водила Александра Томић)
Прилог припремио Горан Киковић, проф.историје